PARTIZAN- NO EHIT

Prvi deo neobjavljene horor/SF priče koju su u dve ruke (i četiri noge) pisala stara gunđala sa ulaza H Mihail Afanasievič Bulgakov i Stephen King.

Sinan Hasani, higijeničar odeljenja I-6 Vojne gimnazije u Beogradu, probudio se okupan znojem.  Srce mu je tuklo u ritmu Gangam stajla, a ručni digitronac marke Seyco koji je od kolektiva dobio za primerno vladanje tokom prvog polugodišta, pokazivao je 2:39. Bilo je prerano za rad na Zgipku i glancanje fejk Dr Martens čizama, ali je Sinan znao da više neće moći da zaspi. Obrisao je mokro čelo o rukav sintetičke Kappa trenerke koju je koristio umesto pidžame. Treću noć uzastopno sanjao je jeziv san.

Sinan je još od ranog detinstva i bezbrižnih noći u zaseoku Perane pokraj Podujeva sanjao malo ili gotovo ništa.  O velikim jubilejima i državnim praznicima je snivao SFR Jugoslaviju, Ustav iz 1974., sestričinu Zorana Batrovića i to je uglavnom bilo to. Ukoliko je i bilo drugih vlažnih snova, mali Sinan ih nije memorisao.

Utoliko je cela stvar sa noćnim morama bila sumnjivija. Delovale su ove slike neopisivo strašno i realno.  Izazivale su zabrinjavajuće preskakanje srca (lat. Myocardium Petržalkicus) i snažnu fizičku bol u lumbalnom predelu, a jadni Sinan nije imao kome da se požali.

A da je u dalekom i tuđem zvezdaškom Beogradu imao pravog, iskrenog druga, u poverenju bi mu šapnuo da su ga već treću noć za redom posetila i uznemirila dva jeziva stvorenja.  Bilo koji od 1,500,000 gledalaca SOS Kanala sa teritorije Beograda i Šumadije (ako piplmetri ne lažu) bi u njima prepoznao Vladana Tegeltiju i zelenu Superfund kravu po imenu Bgdmot.

Ono što drug (i perspektivni zastavnik druge klase) Hasani ni u poverenju ne bi smeo da izgovori je da je u tom snu (valjda je san?) Bgdmot žustro mamuzao Tegija, uzvikivao instrukcije za kombinovanu zonsku odbranu, repetirao pištolj, mahao iznad glave srebrnom medaljom sa Šahovske olimpijade u Drezdenu i po sebi, Tegiju i podu prolivao litre i litre Manastirke. I tako tri noći uzastopno.

Uplašeni Sinan se u krug, u krug, u krug, preispitivao i pokušavao da shvati zbog čega mu se ovo dešava.  Kako je moguće da mu se iz noći u noć javljaju identični likovi i događaji?  Kako je moguće da sve što sanja deluje toliko stvarno?  Vreme na Seycovoj sekundari je teklo sporo kao posle vodećeg gola na stotom Derbiju. Da li je ovo neki naopak znak sa nebesa, Sinan bi se zapitao, ali nije, jer nije verovao u Alaha već samo u Bajra Župića Svemogućeg i direktive Politbiroa.  Smožden teškim mislima i omamljen mirisom virtuelne rakije kojom je Bgdmot ispolivao sobu Sinan je u sebi brojao asistencije Dragana Čadikovskog i bezuspešno prizivao san na oči. I baš tada je neko, evidentno nepozvan, zakucao na vrata njegove iznajmljene šupe u prigradskom naselju Rušanj.

Sinan je skočio na noge lagane, i pošto ne prima posetioce ranom zorom i ne veruje u slučajnosti, na putu ka vratima se naoružao crno-belom čegrtaljkom.  Lagano je odškrinuo vrata šupe.

Ispred vrata je u stavu mirno stajao klupski vozač i kurir Bugi, also known as Azazello.  Sinan ga je odmah prepoznao sa video snimaka proslava otetih titula i srednjih strana Partizanovog Vesnika.  Neočekivani gost je na sebi imao kvalitetnu jaknu od braon kože i iskren osmeh razvučen od uva do uva, sporadično ozidan karijesom.

Razloga za upoznavanje i vremena za gubljenje nije bilo. 

„Ništa od stvari ti ne treba. Nema potrebe za umivanjem, kenjanjem i pranjem zuba. Polazi.“, izdeklamovao je Bugi poznati tekst.

Kao u spotu šabačkog benda Goblini i bez ikakvih pitanja Sinan Hasani je u trenerci/pidžami, ali bosonog napustio svoj skromni dom i skočio na zadnje sedište službenog vozila FK Partizan iz Beograda.

Bugi je vozio brzo i fokusirano dok su se na stereo uređaju korejskog proizvođača smenjivali urlici Braće Bajić i Grupe JNA. Negde kod isključenja za Čukaričku padinu Sinan se osmelio da postavi vozaču prvo od nekoliko stotina pitanja koja su ga mučila.

„Ne trči pred rudu, druže Hasani. Sve će ti uskoro biti jasno. Znaš i sam da si uradio neoprostivo.

Uskoro ih je na Mostarskoj petlji poklopio miris dobrog ječma i lošeg piva. Bližio se kraj sudbonosnog putovanja Sinana Hasanija.  Shvatao je da nema smisla da postavlja pitanja, jer vozač neće reći ništa.

Azazello je onako, više za sebe, zviždukao operu Aida i u ritmu pljuckao polupozobane suncokretove semenke na suvozačko mesto i kroz prozor.  Klupsko vozilo se zaustavilo u sokaku Dragan Mance.  Ispred spuštene rampe na ulazu u stadionski krug stajalo je nekoliko preplašenih ljudi.

„Tu smo, stani u red. Bićeš mi jednog dana zahvalan za ovo. Ajd zdravo sad, moram dalje poslom ...“

Sinanu nije preostalo ništa drugo nego da isprati Azazellovo naređenje i stane u kolonu koja je počinjala od rampe i formirala se i uvijala kao pantljičara niz Humsku ulicu.

Dolazila su i druga zvanična klupska vozila i dovozila druge ljude. Bilo je dece, čak sasvim male, bilo je odraslih. Bilo je tu osoba oba pola, raznih zanimanja, socijalnog statusa, nacionalnih pripadnosti, književnih afiniteta i verskih opredeljenja. Klupski autobus je dovezao i istovario preživele članove SUBNOR-a iz Kaknja koji su iznad sedih, sparušenih glava držali istaknut transparent „Debout, les damnés de la terre“ ispisan nekim modernim ultras fontom. Dolazili su i dolazili, sa ljubavlju u srcu i sjajem u oku. Stajali su u kolonu kao da sutra ne postoji.

Sinanov digitronac Seyco je pokazivao 9:45 kada se na improvizovano uzvišenje uspeo šef vojnog odseka  generalissimus Rat&Mir Babich.  Vratar brka je podigao crno-belu rampu, četiri bledolike nakaze predvođene nekim Srećkom Abadonom su počele da dele energetske narukvice PFC i letke ištampane na požuteloj novinskoj hartiji.  Kolona je počela lagano da se pomera, generalissimus Raša je gladio svoj dugi crveni rep i naglas čitao tekst sa letka.

Vi koji ovde ulazite zaboravite svoje živote, snove i nadanja.  Sve dobro i lepo što imate kod sebe i u sebi ostavite na ovoj rampi. Pred vama je život pun razočaranja, boli, neuzvraćene ljubavi, davanja,  izneverenih očekivanja, odvratnih uprava i lošeg piva. Što pre se sa ovakvom sudbinom pomirite biće vam lakše. Ulazite na jedno prokleto i mračno mesto u kome vladamo ja i ljudi slični meni. Ulazite na mesto iz koga vaša duša ne može pobeći. Postoje retki slučajevi fizički odbeglih čije nemirne emocije i dalje čame zatrpane krompirom i prazilukom u ostavi klupskog restorana. Ukoliko ste samo jednom, makar i za milimetar, iskoračili iza crno-bele rampe u Humskoj ulici i ušli u vidokrug reflektora Stadiona Jugoslovenske narodne armije prokletstvo Superfund krave će vas pratiti i neće vas napustiti nikada. Kada je Partizan u pitanju nema izbora. A nema ni izlaza. Nikada.

Zvezdan Udbašević