Danilo Kiš - "Ulica divljih driblinga" (Melanholija Humske), iz zbirke „Rani Jadi“

Gospodine, da li biste znali da mi kažete gde se nalazi Ulica divljih driblinga? Ne sećate se? A, mora da je negde ovde, imena se više i ne sećam. Ali znam pouzdano da je negde ovde. Šta kažete, nema ovde nigde ulice u kojoj se lopta juri od jutra do mraka i divlje dribla? A ja znam, gospodine, da ona tu mora da postoji, nemoguće je da uspomene toliko varaju. Da, još pre rata... Na uglu se nalazila škola fudbala „Belin - Lazarević – Nadoveza“, a u školi teren sa šljakom, a tamo dole blagajna. Ne mislite, valjda, da sam sve to izmislio? U toj školi sam išao u prvi razred, a pre toga u zabavište. Učitelj se zvao čika Trba. Mogu vam, gospodine, pokazati jednu fotografiju gde smo svi na okupu: čika Trba, naš učitelj, i direktor škole Vladica Kovačević.  Da, taj što sedi pored njega, to sam ja, ono tamo je Igor Duljaj, pa Iliev, Aca Vuković, strašilo Tumbas.  Jeremić Ljuba je ovaj mali crni, namršteni, i na kraju reda nasmejani Ilić Saša, vođa naše bande... Da, gospodine, odlično, sada sam se setio. Ulica mora da se zvala Humska ulica, jer ja sam bio borac u bandi čuvenih pogrebnika, čiji je vođa bio Saša Ilić (zvani Buljavi), beogradsko crno-belo vrapče. Sjajno gospodine, da nije bilo ovog našeg razgovora, ja se uopšte ne bih setio da se ta ulica zvala Humska ulica, po uzvišenim, svetlim grobovima, to jest humkama. Da li vam, možda, gospodine, to ime govori nešto: humke, grobovi, grobna mesta, Humska ulica? O, da, izvinite, naravno vi se ne možete setiti, ukoliko niste tu živeli pre rata, no bar biste mogli znati da li ima tu negde neka ulica u kojoj se igrao vrhunski fudbal? Ti su se driblinzi nizali kao na traci, lažnjaci pucali, golovi se koprcali u mreži, a cela je ulica mirisala pomalo otužno i teško, na travu, znoj, urin i alkoholna isparenja, a najviše nekako posle kiše. Tada je, izmešan sa ozonom, miris tog čuvenog divljeg driblinga lebdeo svuda naokolo.

Oh, ja sam se zapričao, oprostite, moraću da pitam još nekog, mora da ima nekog ko će se setiti te ulice, pre rata se zvala Humska, a bila je određena najboljom školom za fudbal i dribling na svetu.

Zar se ne sećate, gospodine? Ni vi? Eto, sve što još mogu da vam kažem, to je da je na uglu bio jedan restoran, i bašta sa stolovima i stolicama, tačno ispred škole. U blizini je bila Vojna gimnazija, levo, iza ugla, na drugom kraju ulice. Mi, deca, dotle smo smeli da odlazimo. Tu saobraćaj nije bio živ. A na uglu tamo dalje dole, kod Komande, počinjale su šine (mali žuti i plavi tramvaji).  Čudo neviđeno !  Da, gospodine, zaboravio sam vam reći da je pored terena sa šljakom, s desne strane, bilo uoči rata iskopano vežbalište, u cikcak. Tu je boravila naša banda. Da vam, možda, taj podatak neće pomoći da se setite: bilo je namešteno veliko vežbalište. Naravno, svuda je bilo vežbališta, ali dobro se sećam da takvih zadivljujućih, divljih driblinga, iz trka i iz kukova, nije bilo nigde osim u našoj ulici. Naravno, sve su to detalji, no hoću samo da vam kažem da se sasvim pouzdano sećam da je ta ulica bila definisana divljim driblinzima, a ovo, gospodine, ovo je taktiziranje, jajarenje, a pomoćni teren nigde ne vidim, pa ipak mi se čini da je to nemoguće, možda ste vi pogrešili, mora da se neka druga ulica zvala Humska, ova mi se čini premala i preobična. Uostalom, hvala vam, proveriću. Zakucaću na neka vrata i pitaću: Da li se ova ulica pre rata zvala Humska ulica, jer sve mi je to vrlo sumnjivo, gospodine, ne verujem da bi toliko vrsnih fudbalera nestalo, makar bi jedan ostao, talenat, valjda, ima duži vek, a legenda o asovima Partizana, gospodine, i o našoj beskrajnoj ljubavi, ne umire tek tako.

Eto, ne verujem, gospođo, svojim očima. Niko nije u stanju da mi objasni gde su nestali ti driblinzi i ti crno-beli asovi, i da nije vas, ja bih posumnjao da sam sve to izmislio ili sanjao. Jer, znate, tako je to sa uspomenama, čovek nikad nije siguran. Veliko vam hvala, gospođo, idem da potražim tu Baštu u kojoj sam praktično živeo. Ne, hvala vam, više bih voleo da budem sam.

Onda on priđe jednim vratima, mada to nisu bila ona vrata, i pritisnu zvonce. Izvinite, reče sasvim običnim glasom, da li tu stanuje taj i taj, zakleti Partizanovac? Ne, ne, reče žena, zar ne umete da čitate? Ovde stanuje profesor Smrdel.

Da li ste sigurni, ponovi on, da ovde ne stanuje „taj i taj“? Pre rata je stanovao i trenirao ovde, znam pouzdano. Možda se sećate njegovog oca? Podoficir i narodni heroj s naočarima i kačketom. Ili se, možda, sećate njegove majke. Visoka, lepa, vrlo tiha. Ili njegove sestre, igrala je odbojku za Partizan-Vizuru, uvek s crno-belom trakicom u kosi. Eto, vidite, onde gde je ona leja s lukom, tamo je bio jedan gol. Vidite, gospođo, ja se sasvim dobro sećam. Tu je stajao džak sa fudbalskim loptama, a tamo mašina Beloje. Bila je to singer mašina, s nožnom pedalom i kožnim golmanskim rukavicama.

O, ništa ne brinite, gospođo, samo evociram uspomene, znate, posle toliko godina sve nestaje. Eto, vidite, u mom kaznenom je izrasla jabuka, a Beloje se stopio s bokorom ruža. Od driblinga pak, gospođo, vidite, nema ni traga. To je zato, gospođo, što driblinzi nemaju svoje uspomene.

Čuli ste, Bašte više nema. U mom šesnaestercu izrasla jabuka. Jedno kvrgavo, povijeno stablo bez ploda. Kuća mog detinjstva pretvorila se u najobičniju leju s lukom, a na mestu gde su stajali klupa za rezerve, čika Trba, Tumbas i Beloje, sada je bokor odvratnih crvenih ruža. Pored Bašte se uzdiže nova trospratnica, u njoj stanuje profesor Smrdel. Driblinge su zatukli, političari, loši treneri ili prosto – zlo vreme.